Наша искуства

Размена која је обележила мој живот!

28.10.2017.
Аутор текста: | 

Илија Стевановски се, као и многи пре њега, двоумио да ли да се пријави за размену, конкретно у Шпанији. Да или не, вреди ли покушати, како да баш ја добијем стипендију. Ево приче зашто увек треба покушати и одупрети се свим сумњама у себе!

Као неко ко студира шпанску филологију, мене није занимало студирање било где, већ само у Шпанији, првенствено због вежбања разговорног језика и упознавања са свим оним о чему смо слушали на предавањима. Али, студирање у иностранству је за мене пре размене изгледало немогуће,јер су билатерални споразуми раниј

е то омогућавали једном или евентуално двома студентима. Зато испрва нисам ни размишљао да се пријавим.
Оно што, међутим, нисам знао било је то да је, у време када ми је колегиница из групе говорила:  ма дај, пријави се, најгоре што може да ти се деси је да те одбију, а ти би требало да научиш како изгледа пријава за студије у иностранству,  те године (прошле, 2016/2017.) потписан нови Ерасмус+ споразум са нашим Универзитетом. 
Наравно, нисам се надао да ћу добити стипендију, јер зашто бих је добио баш ја од свих студената на катедри која броји преко 400 и факултету са 10 хиљада редовних студената?
Ипак, послушао сам колегиницу, сакупио сву потребну докунентацију за два радна дана, за мало више написао мотивационо писмо и наставио са својим животом и студијама као да уопште нисам донео одлуку која ми је касније заиста променила живот.

    Оно што је потом уследило била је селекција Универзитета, која у нашем случају, као да се није ни десила јер смо сви који смо се пријавили за стипендију - и добили! Не знам да ли постоје речи којима бих мојао да опишем оно што сам осетио у стомаку при помисли да ћу следећи семестер одслушати на универзитету једног од шпанских градова који има најбогатију историју, о коме сам до тада доста научио, и много маштао - легендарној Гранади.
    Испуњавање осталих услова и припремање и слање документације је било јако напорно, али смо моје колегинице и ја имали потпуну подршку професора са Катедре за иберијске студије, Филолошког факултета и Универзитета, и сви су нам у томе заиста много помогли, јер све никако не бисмо могли сами. Из ове перспективе ми се ништа од тога више не чини страшним и компликованим, јер је студентски живот у Шпанији и Гранади био вредан труда.

    Гранада је град на југу Шпаније, један од већих центара аутономне покрајине Андалузије, град са великим универзитетом и највећим бројем студената на размени - чак две хиљаде младих људи годишње из целе Европе и света дође да проведе годину или семестар у овом граду. Имао сам прилике да упознам и дружим се са младим људима из целог света, а са многима и да останем у контакту после своје размене. То је једна од чари студентског живота у Гранади, сваког дана упознаш неког новог.
    Како Гранада има велики универзитет, самим тим има и много Шпанаца који студирају у њој, што заједно са иностраним студентима обећава добру забаву. Главни дан за изласке је четвртак, јер је то последњи дан у радној недељи када има предавања; петак, субота и недеља су слободни, а журки и дешавања има и током радних дана (дешавало се да се касно вратимо из града, па да после пар сати спавања морамо ујутру на предавање). Места за излазак, провод, забављање и дружење је много, различита су, и свуда има младих људи.

    Студирање на Универзитету у Гранади је такође нешто што бих издвојио као јако пријатно и позитивно искуство. Систем студирања је у основи сличан као и наш, наравно са разликама. Професори су стручни и максимално коректни, имају разумевања за студенте на размени, али их третирају као домаће студенте (нема попуштања), што је мени омогућило да у потпуности стекнем објективан утисак о начину студирања на Факултету за филозофију и књижевност (Фацултад де Философиа y Летрас) Универзитета у Гранади. 

    На крају бих се осврнуо на сам град и магију коју Гранада у себи носи (као и цела Шпанија). Није много велики, што га чини идеалним за студирање, а највећи утисак поред историјско-културних споменика и наслеђа дефинитивно остављају људи који су бескрајно срдачни и симпатични, увек спремни на разговор и помоћ, посебно странцима. 
    Гранада је последње упориште Арапа који су ту били поражени од Шпанаца 1492. године, а поред муслимана и хришћана, у њој су живели још и јевреји. Сви су имали свој део града, о чему сведоче и постојање муслиманске четврти (Албаисин), на брду, са кућама окреченим у бело, уским, стрмим улицама и степеништима и мноштвом радњи са сувенирима коју продају углавном Мароканци ииз које се пружа фантастичан поглед на чувену Алхамбру, арапско средњевековно утврђење,  и јеврејска четврт Реалехо, опет посебна због потпуно другачије урбанистичке организације и архитектуре. 
    Поред Гранаде имао сам времена да посетим и друге значајније шпанске градове као што су Севиља, Кордоба, Хаен, Толедо, Мадрид, Марбеља.

    Искуство са студентске размене и искуство самосталног живота у другој средини, држави, међу другим људима ми је дефинитивно обележило годину, студирање, младост па и живот. У тих шест месеци научио сам доста о животу и о људима али и о себи, што је још битније и сматрам да је ово био један одважан и храбар корак у стицању самосталности, када сам ја у питању. Показао сам себи да то могу и сада бих свима саветовао да никако не оклевају, и да се труде и да буду упорни уколико нешто желе, и, што се тиче студентске размене и живота у иностранству - да је то нешто што сваки млади човек треба да искуси јер  то целокупно искуство оплемењује и утиче на човека за читав живот!