Мени
X
слика

ОССИ око света – прича из Француске!

Када сада размишљам о кишним калдрмама и катедралама којима је опасано седиште Алиеноре Аквитанске, поносна сам што ово место могу да назовем својим студентским градом. Један значајан период мог даљег личног и професионалног развоја обележила је та размена. Након свега, остале су лепе слике, мирис кише који ме увек враћа у Декартов дом и зелено двориште.
Своје ипресије и искуства након шестомесечног боравка у Француској, за ОССИ, открива мастер филолог Драгана Јовановић.

ОССИ: Како си се одлучила за студирање у иностранству? Зашто баш Француска?
Драгана: Немогуће је открити тајне механизме по којима Француска вековима привлачи људе различитих профила к себи. (За)вођена једним таквим магнетизмом, и сама сам и дошла у место од кога ме у овом тренутку одваја два сата лета авионом, сат и по тежевеом и неких пола сата бусом до кампуса. Током студија сам тамо боравила лети, а једном очарана азурним плаветнилом, била сам решена да мастер упишем у средишњем делу Француске, ближе океану, у Поатјеу. Читав овај град одише средњевековном атмосфером. Тек понеки аутомобил француске производње паркиран у центру града враћа вас у садашњу епоху. А и тада вам се чини да је тај аутомобил само залутао анахронизам из будућности. Ту је и првобитни разлог мог доласка- Универзитет чији је камен темељац постављен још у 15. Веку. Одатле вас са платоа један Декарт, Рабле подсећају да су и они као и ви студирали овде.
Пратећи своју страст према књижевности, одабрала сам да цео мастер боравак проведем продубљујући своја знања из француске књижевности.Оно што из личног искуства данас могу да изјавим је да ми се чини да велики број Француза није свестан какав су дар њени књижевници изнедрили овом свету. Саме Французе сам сматрала нарочито срећним јер мисли једног Бодлера, Молијера или Жида могу пратити на свом матерњем језику. Било је понекад тешко не сажалити се на већину оних који о свом земљаку Флоберу знају тек понешто са Википедије (а о многим вредним писцима ни толико☺).

ОССИ: Који су услови и шта је било неопходно остварити приликом аплицирања?
Драгана: Најбитнији услови су стрпљење и добра информисаност. Е сад, јесу најбитнији, али не и једини. Ово кажем са помало горким осмехом. Једном кад добијете стипендију сачекаће вас административна ноћна мора, горачак и од Мићкове шалтеруше из Националног парка Србије. Најпре сам пратила конкурсе –они се налазе буквално свуда: на сајтовима факултета, при канцеларији за међународну сарадњу… Треба бити упоран и проверавати све информације и више пута. Услове конкурса треба пажљиво ишчитати, а захтевана документа уредно предати. Чињеница је да студирање у иностранству поред лепих ствари пре свега подразумева улазак у правни однос са иностраним елементом, а то што нисмо чланица ЕУ нам свакако не олакшава ствари. Ипак, колико год било захтевно, заиста нисам срела особу која је имала неуспеха са администрацијом јер су на факултету прилично организовани и спремни да вам љубазно изађу у сусрет . Оно што је мене лично мотивисало да прођем кроз тај административни пакао била је чињеница да сам осам месеци имала визу студента Француске, што је само по себи приивилегија чије размере схватите истог момента кад помало гордо изађете из амбасаде. Ипак, да бих около шетала са пасошем који ми је омогућавао скоро увек бесплатан улаз и без чекања, најпре сам морала и сама да се начекам, да прођем низ састанака, прочитам и потпишем мноштво уговора, а за многе ствари сам тек тада први пут чула. Није било једноставно, али уколико сте се наоружали стрпљењем и информацијама, реалне су шансе да ћете однети победу над тим. Признајем да нисам у том тренутку била тако стрпљива, али сам имала пријатеље који су ми помагали да лакше прођем све то. Ипак и поред таквих људи, дешавало ми се да опет изгубим по који битан папир, зато сада наглашавам значај стрпљења. Најбоље је све то схватити као чињеницу да у животу вољно или невољно ступамо стално у правне односе, тако да је ово само по себи добар правни курс за улазак у реалан живот.

32456685_2207724592578477_4161284613550899200_n

ОССИ: Какав је образовни систем у Фаранцуској?
Драгана: Што се образовног система тиче, имам само једну реч: разноврсност. С обзиром да се и ми водимо болоњским ситемом, сличне су обавезе студената и начин испитивања, али ћете на овом Универзитету имати могућност да слушате професоре из целог света са исто толико различитих специјалности. Они са све узбудљивим студијским програмом итекако мењају поглед на академско усавршавање Мени се нарочито допало што се у Француској можете опредилити између истраживачког и професионалног мастера. То је велика предност за оне који би да се баве практичним стварима, јер вас од самог почетка припремају кроз различите послове које обављате у оквиру мастер испитних задатака. Посредно везано за само образовање су и медијатеке и библиотеке на сваком делу града. Оне су ту да утоле и чак пробуде здраву дечију радозналост коју сви природно поседујемо, само су је неки ушушкали медијском успаванком данашњице. Дешавало се да изађем са другарицом на кафу, а да завршимо по читав дан у Медијатеци, увек изнова одушевљене изненађењима која нас тамо сачекају. Приступ медијатекама је бесплатан, а опремљене су тако да вам застане дах при самом улазу. Заиста је дивно знати да постоје места у коме вам сем добре воље није потребно ништа више уколико желите да оплемените свој дух.

ОССИ: Да ли је било тешко прилагодити се и шта ти је било најтеже?
Драгана: Након менталних турбуленција у авиону, на француско тло су ме заједно удруженим снагама сачекали Административна Сензибилизација, Културолошка Климатизација, са све Температурним Минусом. Овај последњи је итекако утицао на мој модни укус. Критеријум за шопинг свео се на додир који је једино испитивао густину вуне. А управо од овог периода се у мом вокабулару у недостатку креативније пронашла она клише калкирана синтагма –сигурна зона. Већина мојих тадашњих изјава и понашања карактеришу особу која још увек није освестила да се нашла ван познате зоне комфора. На тој територији важе помало другачија правила.Како сам ту упала не знајући за њих, неизбежно су се јавиле потешкоће и грешке, али је било правих пријатеља који су последице тих грешака ублажавали лековитим осмехом и духовитошћу.Додуше, први пут сам заиста схватила суштину те синтагме по повратку за Србију када су ми нааеродрому у десет увече јавили да је лет отказан услед штрајка радника. Оно што бих тада назвала катострофом, сада покушавам да заменим неким оригиналнијим изразом за коначан излазак из зоне комфора.

ОССИ: Лични утисци о студијама?
Драгана: Када сада размишљам о кишним калдрмама и катедралама којима је опасано седиште Алиеноре Аквитанске, поносна сам што ово место могу да назовем својим студентским градом. Један значајан период мог даљег личног и професионалног развоја обележила је та размена. Након свега, остале су лепе слике, мирис кише који ме увек враћа у Декартов дом и зелено двориште. Помислим на своју собу од девет квадрата која одавно није моја, на драге људе са којима ми се на кратко укрстио пут и са питањем да ли ћемо се икада опет срести. Али одговор на то питање и није од посебне важности, јер су ти људи већ одиграли најважнију улогу у мом животу. Изнад свега, ту су и важне лекције. И музика са клавира на станици док чекамо воз чијим мелодијама је Уна давала оригиалну сентименталност. Једног јутра су поспане путнике на СНЦФ-у разбудиле живе ноте клавира наше Тамо далеко. Тек толико да подсетимо и себе и остале да нас је земља, као некада Теслу и Пупина, послала даље. Свега лепог било је у изобиљу: и предавања светских професора на мноштво узбудљивих тема, спортске, културне активности, изласци, путовања и вожња бициклом по багет и кроасане ујутру. И време као такво. Овде се дан гаси након десет увече. Као да и оно жели тиме да вам поручи да је успорило свој ход како бисте пригрлили своју младост, обогатили је у потпуности и овом свету дали неки свој оригинални израз попут Декарта. Неко то схвати пре, неко касније.

32506433_2207724499245153_5368465646893924352_n

ОССИ: Твој савет и препорука за све оне који би волели да се опробају у студирању у иностранству?
Драгана: Иако себе не сматрам најпозванијом за саветовање, ипак су се сва дешавања на том путу преточила у вредну лекцију коју бих могла да сажмем у једну реченицу: Не опирати се променама, пригрлити сва искуства која наилазе као изазове, јер је и лоше искуство боље од самозаваравања да се крећемо утабаном и сигурном стазом. Тако нешто не постоји. Али све је то много лепше већ написао Мика Антић у Неповратној песми:
„( …) па и ако се позлатиш,
Ил’ све тешко горко платиш,
Увек иди само напред (…)“.

Подели на друштвеним мрежама:

Молимо активирајте неки виџет

© Copyright 2018 Организација српских студената у иностранству. Израда и дизајн: Технички и Дизајн тим ОССИја