Мени
X
слика

ОССИ око света – Прича из Минхена!

Татјана Стевановић има 22 године, завршила је Тринаесту београдску гимназију, а тренутно је студент економије и људских ресурса на универзитету „Ludwig Maximilian“ у Минхену. А како је она то отишла на студије у Минхен?

ОССИ: Када си први пут пожелела да студираш у иностранству и зашто? Зашто баш Минхен и „Ludwig Maximilian“?

Татјана: С обзиром да су ми оба родитеља рођена у Немачкој као мања сам често посећивала Минхен и редовно бих се бунила родитељима што не живимо у истом. Како сам била старија моја жеља да живим у Минхену је и даље постојала, али само као идеја. У току средње школе сам почела да размишљам о томе као о нечему што бих могла да реализујем. На почетку 4. године када почиње општи хаос око пријемних испита и бирања универзитета сам почела да истражујем универзитете у Немачкој. Сећам се да је први о којем сам читала био „LudwigMaximilian“ – као најбоље рангиран универзитет, самим тим ми је оставио најупечатљивији утисак. За време зимског распуста последње године гимназије сам посетила отворена врата универзитета који служи будућим студентима да се информишу око факултета, смерова и осталих важних информација које су везане за студирање. Сећам се да сам била одушевљена прво улицом у којој се Универзитет налази а онда и самом архитектуром Универзитета. Могла сам себе да замислим у целој причи и мислила сам да је то то. Следи јако стресан период око сакупљања потребних докумената, писања мотивационих писама, биографија и свега осталог потребног. У том моменту сам одлучила да за сваки случај аплицирам и на Технички универзитет у Минхену који ми се тада учинио јако занимљивим. Месец дана по предаји докумената добила сам одговор да сам примљена на оба универзитета. Тада сам се водила тиме да треба да студирам нешто што ће ми касније обезбедити добар посао. Пре аплицирања сам доста истраживала на интернету о радним местима у Немачкој где сам сазнала да је „wirtschaftsinformatiker“ (economic computer scientist- заиста не знам како бих превела на српски) најбоље плаћено занимање. На тај смер сам и била примљена на Техничком универзитету. У фази одлучивања сам слушала разна мишљења и савете где сам престала да размишљам рационално о томе шта мене заправо занима.

ОССИ

Татјана Стевановић

ОССИ: Шта се потом десило?

Татјана: У октобру 2015. године сам почела студије на Техничком универзитету, смер за пословну информатику. Предавања су у току, део везан за математику иде одлично, јако добри професори, занимљива предавања , али зато душу остављам оном другом делу – информатици и програмирању. Добијам предмет „Entrepreneurship“ који сам обожавала. Јако квалитетна предавања, константни радови на малим пројектима за време предавања, рамена идеја међу студентима, јако успешни предузетници су гостовали на предавањима како би подеили своја искуства са нама. Тада ми слика о ономе чиме сутра желим да се бавим постаје јаснија. Долази 3.семестар где одлучујем да информатиком дефинитивно не желим да се бавим и да желим да наставим само у једном правцу, што је у мом случаку био факултет за пословну администрацију на универзитету LudwigMaximilian. У октобру 2017. године почињем са новим студијама, новим људима, новим окружењем и морам да признам да је утисак тотално другачији, позитивнији. Имам прилику да се концентришем само на оно што ме занима. Када бих желела да пронађем савршену компарацију за ова два универзитета то би била небо и земља. Две различите локације, средине, два тотално различита типа људи, различит систем полагања испита.

ОССИ: Какав је образовни систем у Немачкој? Како је текао „процес прилагођавања“?

Татјана: Немачки систем образовања јесте другачији него у Србији. Из мог искуства са претходног универзитета могу да приметим да сваки универзитет има неку своју, засебну „политику“. Такође, систем полагања испита зависи од факултета. На факултету који ја студирам постоје два условна испита на која смеш да изађеш највише два пута, а такође постоји рок од 8 семестра за време којег имаш шансу да завршиш основне студије. Уколико не испуниш дате услове, немаш право више да студираш то што си уписао.
Немци су јако дисциплиновани, одговорни (опште познато) па уколико си често у њиховом окружењу попримићеш њихове особине, што уопште није лоше. Ја сам имала разна искуства што се тиче колега са факултета, од „извини не могу да ти кажем питања која су била у мојој групи јер нам је асистент рекао да не смемо да делимо информације“ до „помоћићу ти, наравно“. Морам признати да нисам навикла на први тип људи, јер сам очекивала да помажемо једни другима, као што знам да то тако функционише код нас. Онда временом научиш да мораш да сакупљаш сам свој материјал, што значи да предавања, вежбе и туторијуме не смеш да прескачеш, да не рачунаш на помоћ колега јер никада не знаш какав ће те одговор сачекати на твоје питање за помоћ. Везано сада за ово, предавања ни на једном универзитету нису обавезна, што се њих тиче не мораш ни да их посећујеш, твоје је да ли ћеш испит положити или не.
С обзиром да су студије у Немачкој бесплатне на универзитетима постоји велики број страних студената, што ми је увек било јако занимљиво јер сам имала прилику да упознам разне културе, начине живота и најразличитије људе.

ОССИ: А Минхен, да ли ти се допао? Какве су твоје импресије?

Татјана: Што се тиче Минхена као града, искрено, никада нисам зажалила што сам се преселила овде. Нуди много могућности, од образовања преко запослења до каријере па све до оног другог дела за опуштање и дружење са пријатељима. Иако сам овде већ пар година увек откривам нека нова места и чини ми се да ми град никада неће досадити, што не значи да ћу овде остати и после основних студија.
Свакоме бих прпоручила студирање или барем један семестар у Минхену. Јако квалитетни универзитети који сарађују са најпознатијим светским компанијама које нуде одличне праксе и радна места, велики број радионица, велики број познатих предузетника који посећују универзитете како би поделили своје искуство са студентима и мотивисали их од Бил Гејтса и Шерил Сандберг до неких свежих оснивача компанија. Постоји велика конкуренција међу студентима, константна потреба да се буде најбољи, што уме да гура студенте да дају свој максимум или их тотално демотивише. Универзитети подржавају младе предузетнике и ту су да изгурају сваку добру и квалитетну идеју.

ОССИ:  Како је текао процес прилагођавања? Шта ти недостаје из Србије?

Татјана: Не волим када ме неко пита „Па јаоо, да ли ти је тешко?“. Да, тешко је, ценим да ни онима који студирају у свом родном граду на матерњем језику окружени породицом и пријатељима исто није лако, свако студирање изискује посвећеност и труд, тако и студирање у иностранству. Ја сам имала осећај као да почињем живот испочетка. Нови пријатељи, нова средина, град, па и храна и нови јогурт. У Немачкој ће вам фалити српски јогурт, већ сада да вас упозорим на то. Добро, и бурек заједно са пљескавицом за којом ћеш жудети после изласка. То су неке од ситница којих када им овде немам приступ се сетим Београда и тога да ми недостаје, али онда је све слађе када одем доле.

ОССИ: Који је твој савет за све оне који желе да се опробају у студирању у иностранству?

Татјана: Мој савет за све вас који желите да упишете студије у иностранству јесте ДА, НАРАВНО! То је једно велико искуство, хаотично, забавно, стресно, лудо, али оно што могу да гарантујем јесте да ћеш из свега тога изаћи као јача, искуснија, па вероватно и много зрелија особа а и надам се квалитетно образована! Много пута чујем „ али мени су сви у Београду, фалиће ми друштво и град“, па хеееј увек ћеш моћи да се вратиш кући и посетиш их, проведеш време са њима, нигде они неће побећи. И из мог искуства желим да напоменем, ТИ студирај оно што ТИ волиш, што ТЕБЕ занима, јер ћеш на крају ТИ радити тај посао до краја живота и ТИ треба добро да се осећаш док га радиш.Пуно среће!

Подели на друштвеним мрежама:

Молимо активирајте неки виџет

© Copyright 2018 Организација српских студената у иностранству. Израда и дизајн: Технички и Дизајн тим ОССИја