Вести

Времеплов - Иво Андрић

09.02.2018.
Аутор текста: Дуња Јашовић | 

У рубрици ‘Времеплов’ ове недеље говорићемо о нашем знаменитом књижевнику и успешном дипломати Иви Андрићу. Један је од наших великана који су део свог животог пута провели студирајући у иностранству и који су то искуство поносно носили и које их је изградило у оно што су касније постали и због чега их сви волимо и памтимо.

Иво Андрић, рођен у малом месту поред Травника, није имао лако детињство. Након што је остао без оца, мајка га је дала на чување својој сестри у Вишеград, град који је био од великог значаја за Андрића, његов поглед на свет и његова дела. Сећајући се детињства у Вишеграду записао је: "Прозор моје собе на другој обали гледао је на онај величанствени мост Мехмед паше Соколовића пред којим сам у детињству увек застајао идући у школу. И, док су се моји другови играли крај реке, ја сам ту, на средини моста, на каменој софи, волео сатима да слушам причања старих људи". Још од ђачке клупе био вредан и амбициозан, на школском распуту у Вишеграду  свом пријатељу и песнику Милошу Видаковићу је написао: „У мени је мирна мисао: радити, престићи остале, а у себи живјети својим животом“. Тога се он целог свог живота придржавао.  Након тога сели се у Сарајево где је уписао гимназију и упознао многе утицајне људе тог времена и посто део покрета 'Млада Босна' где је неуморно и страствено показивао своје политичке идеале.  

Иако јако везан за свој народ пут га је одвео на разне стране, најпре у Загреб где је као стипендиста од стране културно-просветног друштва „Напредак“ похађао Мудрословни факултет Краљевског свеучилишта. Након тога одлази у Беч где такође студира историју, филозофију и књижевност што је одувек и била његова страст. Још као мали дечак Адрић је са дивљењем гледао у излоге великих књижара, обожавао је књиге, желео је све да их има и сањарио је о читању истих.  Беч је за Андрића био у исто време напредак, остварење његових амбиција али и велика борба са времеским приликама које су му предсављале изазов и отежавајућу околност. Често је боловао од упале плућа, што је у великој мери чинило његов боравак у Бечу непрестаном борбом. Због тога се обратио свом пријатељу Тугомиру Алауповићу који му је омогућио да се већ наредне године пребаци у прелепу некадашњу пољску престоницу Краков где је похађао Филозофки факултет Јагелонског универзитета. Овај период живота био је веома плодан за Андрићево стваралаштво. Надахнут новом културом пише многе рефлексивне песме у прози као што су „Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“ које касније бивају објављене у панорами Хрватска млада лирика. Његово предано студирање прекинуо је изненадни сплет догађаја који се одиграо у његовој домовини. Атентат на Франца Фердинанда је био извршен од стране његовог наводног пријатеља из Младе Босне Гаврила Принципа. Андрића од тог тренутка није више држало место и морао је да се врати у своју домовину, где је одма по доласку био ухапшен од стране аустријске полиције. Пред крај Првог светског рата у Загребу 1918. објављује књигу стихова у прози „Еx ponto“.Тамо такође дочекује слом Аустроугарске монархије, затим и уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца што је морао испратити текстом  „Незвани нека шуте“ где је морао да искаже своје незадовољство народом који је и пре свог уједнињења постао разједнињен.

Својим студираљем у иностранству он је само започео своје упознавање разних култура и боравак у разним европским градовима. Богата дипломатска каријера водила га је од Београда, Ватикана, Букурешта, Трста све до Граца где је као врхунац његовог академског достигнућа одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Након што је одбранио докторат, стиче право да се врати у дипломатску службу. Повратком у Београд постаје члан Српске академије наука и уметности. Пут га поново води у многе градове као што су Марсеј, Париз, Мадрид, Брисел, Женева (као секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа), Берлин (као опуномоћени министар и изванредни посланик Краљевине Југославије)...

Највеће књижевно достигнуће Андрића је свакако Нобелова награда за дело „На Дрини ћиприја“. Целокупни износ награде поклонио је библиотечком фонду Босне и Херцеговине. Пред већ поменутих, такође бих издвојила и ова дела: „Немири“, „Проклета авлија“, „Госпођица“, „Травничка хроника“, „Мост на Жепи“, „Пут алије Ђерзелеза“, „Јелена, жена које нема“, „О причи и причању“, „Омерпаша Латас“, „Игра“, „Немирна година“...

Андрићеви почеци и студентска искуства у великом су обликовала његов потоњи рад, успехе и дело. Где год да се нашао и ма где год га путеви однели увек је писао из душе, радио по осећају и био одан свом народну и отаџбини. Данас на Андрића гледамо као на једног од најзначајнијих представника српске књижевности и као некога ко је обликовао културу и оставио свој велики печат.