Мени
X
слика

Студирање у Енглеској – разговор са Мирјаном Мими Влаовић

Уметност мења света, а студије седме уметности, која може бити један од узрока промене света, захтевају посебну маштовитост и упорност. Ове недеље сазнајемо детаље студентског живота у Енглеској и на мастер студијама “филм мејкинга” у Лондону.

Зовем се Мирјана Мими Влаовић, имам 23 године и на мастер студијама сам из области ,,стварања филмова” (filmmaking) на London Film School, најстаријем факултету за филм у Великој Британији. Започела сам ову авантуру, са још пар младих ентузијаста, 17. септембра прошле године. До сада имам издата три романа за младе у Београду, а режирала сам и десетак кратких филмова. Радила сам и на великом броју професионалних снимања у Србији и региону, од којих су најзапаженија серија ,,Бићемо прваци света”, режисера Дарка Бајића и филм ,,На млечном путу”, режисера Емира Кустурице. 

  • Како се родила идеја о студијама у иностранству и о Лондону?

Пре свега бих волела да напоменем да је Београд за мене најлепши град на свету и да је моја љубав према њему безгранична. Лондон ми је међутим, од детињства у филмовима деловао као једно магично место, пуно хумора, шарма и могућности. Од Петра Пана и Мери Попинс преко бескрајних романтичних комедија (Нотинг Хил, Уствари љубав, Дневник Бриџет Џоунс…) осећала сам као да је то место на коме бих могла да се осамосталим, развијам своју креативност и потенцијалну интернационалну каријеру. Како сам расла, схватала сам да тај циљ није тако лагано остварити, а тек сад схватам да након што се оствари почиње још тежи рад, првенствено на себи, а затим и на својим делима. 

Желела сам да дођем овде још на основне студије, међутим, родитељи су ме убедили да је боља идеја да још мало сачекам (на чему сам им сада захвална, јер треба доћи до одређеног нивоа животних вештина пре такве промене). Уписала сам SAE institute, британски факултет у Београду, смер digital filmmaking и била на церемонији доделе диплома, која је личила на оне из књига и филмова о Харију Потеру, у Лондону 2016. године. Затим сам уписала мастер из менаџмента на Факултету за европски бизнис и маркетинг, на Европском универзитету у Београду. Желела сам да имам диплому која је прихваћена у Србији, као и у иностранству, као и да разумем лидерство и тимски рад и из пословног угла. Професори су ми максимално изашли у сусрет да повежем област менаџмента са филмом, те сам писала дипломски рад о филмским продукцијским кућама.

Онда су се препреке само ређале једна за другом, а процес аплицирања је већ предуго трајао и скоро сам се помирила са тим да је цео сан о Лондону далека прошлост. Као у филмовима, баш тада сам добила мејл да сам прошла у други круг, на скајп интервју (који је трајао два сата), а затим и да ми је понуђено место у једној од најбољих светских школа филма.

  • Опишите нам укратко Ваш факултет и систем студирања у Енглеској.

London Film School смештен је на Ковент гардену, у самом центру Лондона, где су зграде већински старе стотинама година, а позоришта су на сваком ћошку. Зграда мог факултета је некада била пивница, а затим стовариште банана, те је конструисана као један велики лавиринт на шест спратова, без лифта, у коме нема ниједног прозора(није као да нам је дисање прекопотребно). Зидови су украшени плакатима филмова (Монти Пајтон и свети грал, Лолита, Гладијатор, Блејд Ранер, Кад јагањци утихну, Бразил, Облик воде, Со на земљи итд…) на којима су у водећим улогама радили бивши студенти, а поред имена студента је залепљена златна звездица поред које су се потписали. 

Студирање на овом факултету се доста разликује од типичног британског образовног шаблона.

Мој смер је структуиран као пут кроз историју филма, те је на првом семестру главни пројекат неми црно-бели филм који снимамо на веома старој филмској камери и траци од 16мм. Нашој генерацији је потпуно невероватно да искусимо цео процес снимања са филмском траком, као и то да се материјал који је снимљен не може видети одмах, већ се мора вежбати стрпљење (и каналисање стреса) ишчекивањем резултата.

У другом семестру главни испит нам је био да у тимовима од шесторо људи снимимо шест филмова од три минута за шест дана, али овај пут у боји. Сваки дан бисмо ротирали улоге, те су се сви опробали као режисери, директори фотографије, расветљивачи итд… Није било дозвољено снимати у просторијама факултета, тако да смо морали да се обрачунамо и са административном страном Лондона и добијемо дозволе за све локације. Сваки дан бисмо са четири ковчега пуних расвете, статива и наравно, камером, мењали локације и свако јутро би требало да будемо спремни и свежи у новој улози, за ново снимање. Свима нам је било стало да свако ко режира тај дан у потпуности испуни своју визију и буде задовољан снимљеним материјалом.

Након тога свако би монтирао филм који је режирао и изградио звучну слику комплетно у постпродукцији. Још један елемент је била и сарадња са студентима из Royal College of Music који су били наши композитори.

Ово искуство је било попут неког војног кампа за филм, где тим постане попут породице, а учење на грешкама и успесима се повећава из дана у дан. 

Оцене не постоје, можете само проћи или пасти модул (два семестра), што ми се чини веома паметно јер се не поредимо једни са другима већ се фокусирамо на лични развој.

  • Шта разликује Ваш факултету од других факултета у Енглеској?

Постоји велики број факултета у Енглеској који имају смерове у вези са филмом, али се баве филмом доста теоретски и површно. Двогодишњи мастер програми на следећа два факултета своје студенте одмах бацају у ватру и на најбољем су гласу у свету:

National Film and Television School прима осам студената по години, од којих четворо мора имати британско држављанство. Иностраним студентима је школарина дупло скупља. Они раздвајају смерове као што су: режија, камера, монтажа попут нашег Факултета драмских уметности у Београду. Локација је у Беконсфилду, око сат времена возом од Лондона, где имају велики студио за снимање и модерну пространу зграду.

London Film School има исту цену за иностране и домаће студенте и веома радо примају студенте из свих крајева света. Нуде и разне опције за стипендирање, што је од велике помоћи. Примају тридесетак студената по уписном року, а квалитет наставе не изостаје будући да се сваког семестра оформе тимови од петоро, шесторо, те се практична настава обавља у  малим групама. Баве се целим процесом рада иза камере, те је спектар професија којима се можете бавити након дипломирања доста већи, али могуће је да иако вас занима режија нећете добити прилику да режирате сваког семестра. Локација је, као што сам већ поменула, у самом центру Лондона, али у веома старој, необичној и надасве шармантној згради.

Оба факултета имају јако интензивне програме, где је немогуће водити било какву врсту приватног живота који није у вези са студијама.

  • Које су главне разлике у начину живота између места из ког долазите и   Лондона?

Велики део младе генерације и у Београду и Лондону је окренут хедонизму, али сви ентузијастични филмски ствараоци су изузеци у односу на своју генерацију јер даноноћно раде скупљајући интересантне моменте из живота који их инспиришу. Постоје периоди где се мисли о тренутном пројекту непрекидно врте, а обавезе су непресушне те су јело и сан само успутне методе преживљавања, а затим они потпуно мирни где се следећи пројекат тек полако припрема. У Београду група које тако функциошу, наравно има доста мање него у Лондону, те је међу већим избором лакше пронаћи истомишљенике и потенцијалне чланове тима. Врсте препрека се разликују, код нас превазилажење истих доста зависи од међуљудских односа, док су овде норме и правила на првом месту. Мада нама никакве врсте препрека нису стране, тако да се кад упознамо њихов начин размишљања прилагодимо и пронађемо решење.

  • Који је највећи изазов живота у иностранству?

Ја сам одувек мислила да сам индивидуалиста, да уживам да будем сама, да тако најбрже радим и најбоље се осећам. Међутим усамљеност међу својим језиком, улицама, храном на коју смо навикли доста одскаче од ове нове усамљености, где је све непознато и никоме се не може у потпуности веровати. Срби су по културним истраживањима, ипак колективан народ, али ту карактеристику тек сад препознајем код себе.

Такође, постоји огромна врста притиска да на студијама треба себе презентовати у најбољем могућем светлу, искористити сваки моменат и контакт и ,,успети” док сте у иностранству. Серија ,,Јутро ће променити све” јако добро говори о овом феномену. Да се не бисте распали од свега што очекујете пре свега сами од себе чини ми се да је најбоље само пробати остати здрав, нормалан и стабилан, а остало ће онда већ доћи на ред.

  • Ако бисте Лондон морали да опишете једном речју, која реч би то била?

Supercalifragilisticexpialidocious.

  • Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Лондону?

Neal’s yard је скривена баштица на Ковент гардену са пар харизматичних кафића и феноменалном пицеријом, а и често је испуњен сунцем што је овде реткост. Савршено место за пуњење батерија.

Подели на друштвеним мрежама:
Ниједно обележавање није пронађено!

Молимо активирајте неки виџет

© Copyright 2018 Организација српских студената у иностранству. Израда и дизајн: Технички и Дизајн тим ОССИја