Мени
X
слика

Времеплов – Павле Савић

Реткима јепознато да је Србија „за длаку“ пропустила да поред Андрића, у уџбенике упише име још једног нобеловца, Павла Савића, човека заслужног за откриће нуклеарне реакције, касније познате као фисија.  Пут овог научника започиње у Солуну 1909.

Тамо проводи прве године живота, а основно и средње образовање завршава у Београду и Пожаревцу. У Београду затим уписује Катедру за физичку хемију, где,касније, као одличан студент, добија место асистента. Ту се не задржава дуго, јер се сукобљава са шефом катедре Милојем Стојиљковићем. Већ тада се видело да је то човек који говорионоштомисли, не марећи да ли ћесесупротставитинекоме. Та особина га је пратила цео живот и увелико је заслужна за исписивање његове биографије. Испоставило се да ће кавга са Стојиљковићем бити прекретница у Савићевом животу. Убрзо, као изузетан студент, добија позив од професора Драгољуба Јовановића са Медицинског факултета, да ради као његов асистент на катедри за физику. Јовановић је био дугогодишњи сарадник прве добитнице Нобеловог лауреата, Марије Кири и њеног Института за радијум. Увидевши таленат младог Савића, успева да му обезбеди стипендију француске владе за школовање у трајању од шест месеци. Тај период се продужио на пет година, током којих је он, уз сарадњу са Иреном Жолио-Кири(и сама добитница Нобелове награде), ћерком Марије и Пјера Кирија, достигао врхунац свог истраживачког рада. Рад из 1938, који потписују Савић и Жолио-Кири о дејству неутрона на тешка језгра, сматра се прекретницом у открићу нуклеарне фисије. Познати немачки физичар Ото Хан и његов сарадник Фриц Штрасман,по његовом издавању оспоравају овај рад, називајући налазе „немогућим и погрешним“, али сугодину дана касније моралида опозовусвоје речи и признајурезултате до којих су дошли српскинаучники францусканаучница.

Павле Савић

Исте године, било је извесно да ће Савић и Жолио-Кири бити добитници Нобелове награде, али почињеДруги светски рат, за време ког се ова награда није додељивала. Пет година касније, 1944, Ото Хан добија ову награду за доказ једне од хипотеза француско-српског двојца, а у томе је вероватно улогу играла и политичка ситуација. Французи ово још увек сматрају великом неправдом. Савић је у то време већ био протеран из Француске као страни држављанин, иако се био пријавио за фронт као добровољац. Враћа се у Београд ономе чему је остао веран, предавању. Постаје професор физичке хемије на Фармацеутској катедри. Исте године, као Титов пријатељ, постаје члан Комунистичке партије Југославије. Током рата био је шифрант и везиста Врховног штаба и затим потпредседник АВНОЈ-а. Са високих функција смењен је већ 1943. јер се, према причи, замерио Титовој љубавници речима да „храни псе месом, док војници гладују“. Језик га је још једном коштао функције, али му опет није требало много времена да то превазиђе и напредује. Пред крај рата Тито га шаље у Москву, где је радио на Институту за физичке проблеме Академије наука СССР као сарадник нобеловца др Пјотра Леодоновича Капица, једногод најзаслужнијих за стварање совјетске атомске бомбе. Тито га током званичне посете 1946. позива да се врати у Југославију, што он и чини наредне године. Југославија је у то време била је једна од пет највећих нуклеарних сила на свету(уз САД, СССР, Француску и Уједињено краљевство). Стога Тито одлучује да је време да се у Београду изгради један Институт за нуклеарне науке и тако од 1947. Савић надгледа изградњу Института за нуклеарне науке у Винчи, тада назван Институт „Борис Кидрич”. Од 1960-1966. руководи Институтом као директор, када изненада даје неопозиву оставку, опет јер се није бојао да своје мишљење супротстави плановима Владе. Од свих функција задржава само ону,којом је и започео каријеру- факултетску.

Био је члан САНУ од 1948, а и њен председник од 1971-1981. Тада је говорио: „Прихватио сам да будем председник САНУ јер желим да се научно-истраживачки рад приближи индустрији, да она користи резултате тог рада и да научници не морају стално да доказују да раде нешто корисно. Досадило ми је да се сваког дана извињавам што се бавим научним радом”.

Његова истраживања су се користила у оквиру пројекта „Менхетн” у САД-у, који је довео до развоја прве атомске бомбе. Савић током 1968. борави у Хирошими, што га наводи да изјави да жали што се његово име доводи у везу са открићем фисије.

Умире у Београду 1994. и по сопственој жељи бива сахрањен у породичној гробници.

Заслужује да остане упамћен као човек који се борио за оно у шта је веровао, покорно стојећи уз своје ставове, као научник, професор, оснивач као и по залагању за боље образовање и студенте.

Подели на друштвеним мрежама:

Молимо активирајте неки виџет

© Copyright 2018 Организација српских студената у иностранству. Израда и дизајн: Технички и Дизајн тим ОССИја